Jugozapadno od Soluna nalazi se oblast Halkidiki i poluostrvo Atos, na cijem se spicu nalazi istoimena planina. To je teritorija Svete Gore, ili grcki - Agion Oros. Jos u vreme anticke Grcke ovo mesto je bilo popriste borbe izmedju giganta Atosa i bogova sa Olimpa. Kada je bog mora Posejdon bacio na Atosa svoj mocni trozubac prikovavsi ga za planinu, ona dobi ime palog giganta. Na taj dogadjaj potsecaju nas tri poluostrva (Kasandra, Sitonija, Atos), koja izrastaju iz Halkidikija oblikujuci trozubac, kao i okolno more vecno uzburkano sto iskusise mnogi brodolomnici.
Dalje legenda kaze da je 44 godine, Presveta Bogorodica, majka Bozija sa Svetim Jovanom Krstiteljem putovala brodom na Kipar. Na moru ih je zadesila velika bura, pa su bili prinudjeni da se od nevremena sklone pristajanjem na najblize kopno. To kopno je bilo Atos gde se bujna, netaknuta priroda ucinila Bogorodici tako lepom, da je izrazila svoje glasno divljenje. Tada se sa neba zacuo glas Hrista kako proglasava tu zemlju perivojem svoje majke, Presvete Bogorodice, ujedno zabranjujuci drugim zenama pristup na ovo sveto tlo. I tako osta do dana danasnjeg.
U celoj istoriji sveta nije postojala zena vise slavljena od Bogorodice, grcki - Panagia - Presveta, ili Teotokos – Majka Bozija. Ona je i majka i devica - ona je zenski prauzor. Pritom nije boginja, niti je bozanska, ali se slavi kao zastitnica ljudskog roda, i zastupnica coveka pred Bogom.
Uloga Bogorodice na Svetoj Gori ista je kao i svuda u svetu, stim sto je na ovom mestu daleko izrazenija. Postoji metafora koja kaze da je Bogocovek Hrist novi Adam, a da je Presveta Bogorodica nova Eva. Adam i Eva izgubili su raj zbog neposlusnosti i gordosti, a na Svetoj Gori, kroz smirenje i poslusnost Bogu i Njegovoj Majci povracen je izgubljeni raj. Tu je ona svukud prisutna, spiritualno ali i fizicki. Axion estin nije samo ime himne koja se peva na svetoj liturgiji u njenu cast, to je takodje najpostovanija cudotvorna ikona Svete Gore, koja predstavlja Bogorodicu i datira iz 10 veka, i koja se cuva u najstarijoj crkvi protatskoj u Kareji. Takodje brod koji prevozi hodocasnici na Svetu Goru nosi ime Axion estin, pa i taj naziv svakog putnika potseca na ciju teritoriju pristize.
Sveta Gora je spiritualni centar pravoslavnog sveta, nalazi se u Grckoj, ali ne pripada Grckoj. To je nezavisna monaska enklava, sa samostalnoscu dobijenom pre 1000 godina od vizantinskih careva, koja treba da vazi dok je sveta i veka.
Monasi Atosa, njih oko 1500, zive u zajednicama ili individualno (kao pustinjaci u pustinji Karulja). Rec monah znaci ”sam sa Bogom”; to su ljudi koji su se odrekli svega zemaljskog, vodeci asketski – podviznicki zivot, u stalnoj meditaciji, molitvi i duhovnoj poslusnosti Bogu. Najveca monaska zajednica zove se manastir, manja nosi naziv – skit, a najmanja je – kelija. Svaki skit ili kelija pod upravom je nekog od dvadeset manastira. Taj broj je utvrdjen jos u Srednjem veku i tako ce uvek biti. Od njih sedamnaest su grcki, a tri su slovenska: ruski se zove Pantelejmon, bugarski je Zograf, a srpski Hilandar. Svaki od manastira rangiran je po vaznosti (1-20) i taj redosled je nepromenjiv. Prvih pet manastira isticu se po znacaju jos iz doba Vizantije, to su takozvane carske lavre, i svaki od njih predvodi grupu od po 4 manastira. Najstariji, najveci i najuticajniji manastir Svete Gore zove se Velika Lavra, a nas Hilandar je cetvrti u rangu po vaznosti. Na Svetoj Gori postoji samo jedan grad - Kareja, to je administrativni centar; tu se nalazi najstarija crkva, a takodje i Protat-skupstina ove monaske drzave, gde predstavnici manastira
donose sve najvaznije odluje vezane za zivot Atosa.
Na Atosu je sacuvana srednjovekovna, ne samo arhitektura i objekti umetnosti i kulture, vec takodje i nacin zivota, koji je ostao nepromenjen citav milenijum, od vremena osnivanja prvog manastira. To je najstarija manastirska zajednica na svetu i datira iz slavnog vremena Vizantije. Tu se cak i vreme racuna na stari vizantinski nacin – sa zalaskom sunca sat pocinje odbrojavanje vremena novoga dana.
Monasi na Atosu komuniciraju sa Bogom na isto nacin kako se to cinilo u Vizantiji – kroz liturgiju, umetnost i muziku. To je poslednje mesto na Zemlji gde su religija, estetika i praktican zivot ujedinjeni u jedno, bas kao sto nekada bilo u Vizantiji. Zato je Sveta Gora ne samo misticna vizija, vec i poslednja osmatracnica Vizantije - izgubljene imperije.
Najkraci i najlepsi opis Svete Gore potice iz pera Vladike Nikolaja Velimirovica:
Sveta Gora je carstvo bez krune,
Drzava bez vojske,
Zemlja bez zena,
Bogastvo bez novca,
Mudrost bez skole,
Kuhinja bez mesa,
Molitva bez prestanka,
Veza sa nebesima bez prekida,
Slavopoj Hristu bez umora,
Smrt bez zaljenja.
Svetogorci su tradicionalno gostoljubivi i rado ce podeliti sa putnicima namernicima svoj obrok, a obezbedice im i prenociste, i za to nece traziti nikakvu nadoknadu. Sa druge strane red je da hodocasnici daju prilog, barem za pokrivanje najminimalnijih troskova koje bi imali u profanom svetu. Posto se priliv posetilaca svake godine znacajno povecava, a to ugrozava normalno monasko funkcionisanje, uvedeno je ogranicenje ulaska i boravka na Svetoj Gori. Svakog dana na Atosu moze da boravi ukupno 100 pravoslavnih posetilaca i 10 putnika drugih konfesija. Dozvola se obicno izdaje na 4 dana, a u jednom manastiru ili skitu moze se ostati jedan dan. Kao sto u svakoj kuci postoji kucni red koji se treba postovati, tako kucni red postoji i u monaskim zajednicama, i to posetioci trebaju da imaju na umu.
Ljudi na Svetu Goru odlaze iz razlicitih razloga. Neki odlaze iz radoznalosti, neki idu iz religioznih, istoricari idu u potrazi za ostacima Vizantije, umetnici idu u potrazi za nadahnucem i inspiracijom, istoricari umetnosti su zeljni da vide neprocenjivo umetnicko blago. Tamo takodje idu zaljubljenici u cistu prirodu, ili oni kojima je dosta bucne civilizacije, i zele da malo danu dusom u miru i tisini. Svi razlozi su opravdani za posetu Svete Gore.
Ovde se moze postaviti pitanje kojoj kategoriji pripadaju posetioci Atosa: da li su to turisti ili hodocasnici. Hodocasnik na svom putovanju svesno pokusava da raskine svoje ropstvo modernim konvencijama: komfor, znane rutine, materijalna sigurnost; on pokusava da se sto vise udalji od izvestacenosti kojima je okovan u svom zivotu. On mnoge stvari prepusta slucaju, uzdajuci se u Boga.Tako hodocasce postaje protest i oslobadjanje od dosade i trivijalnosti svakodnevne rutine. Na taj nacin hodocasnik postaje duhovni tragalac, koji se u svemu razlikuje od turiste, koji opet tezi da isplanira svoje putovanje do najsitnijeg detalja, kako bi ono bilo sto konfornije.
Na tom spiritualno – istrazivackom putu dugo naporno pesacenje po nepristupacnim stazama (takve su sve staze na Atosu) je sustinski deo. Tada hodocasnik svim svojim culima obnavlja svoj praiskonski kontakt sa prirodom, izgubljen urbanoscu modernog zivota. On ponovo uziva u prirodi, koju inace svojom nepaznjom i nemarom unistava na svakom koraku. Na tom svom putu, koji nikako ne sme da se obavlja u zurbi jer tada nema efekta, putnik-poklonik se izlaze velikim fizickim naporima, ponekad oseti surovost prirode i teskoce prezivljavanja. Tada uvidja svoju ranjivost i potpunu zavisnost od svoga umornog tela, sto inace nije slucaj u civilizacovanom svetu iz koga dolazi.
Na taj nacin, ali i uz molitvu i posvecenost cilju, covek polako dozivljava promenu, kada u sebi pocinje da oseca otkucaje novog ritma, koji mu donosi unutrasnju duboku harmoniju i mir. Kada to oseti putnik zna – napor nije bio uzaludan - hodocasce pocinje svoje spiritualno delovanje.
Ipak postoji razlika u shvatanju znacenaja cina hodocasca. Za nepravoslavca, najvecu vaznost ima samo putovanje do svetoga mesta, koje treba da je skopcano sa fizickim teskocama. U isto vreme za pravoslavca, nije bitno putovanje do svetog mesta, vec radnje i ponasanje po prispecu na sveto tle. Dalje, hodocasnik nepravoslavac pri pristizanju na sveto mesto ima pasivnu ulogu - on je samo posmatrac. U isto vreme pravoslavni hodocasnik uzima aktivno ucesce tokom svih verskih obreda kojima prisustvuje.
Ja se upravo spremam na jos jedno svoje putovanje na Svetu Goru, pa u zelji da prenesem svoja iskustva i saznanja, neka ovo bude uvod u taj skromni hodocasnicki zapis.
